Пчеларство је у Карловачкој богословији предавано све до 1941. године. После паузе од 60 година, школске 2000/2001. године, Пчеларство је одлуком Светог архијерејског синода поново уведено у наставни план Богословије као факултативни предмет, па је тако настављен један део рада и традиције старе Карловачке богословије.
Треба такође истаћи и заслуге патријарха Георгија Бранковића, великог пропагатора пчеларства и покровитеља тадашњег часописа Српски пчелар, који је почео да излази 1. октобра 1896. године у Сремским Карловцима.
И митрополит Стеван Стратимировић је схватао велику вредност пчеларства, како са црквеног гледишта тако и са економског и моралног. Он је подупирао пчеларство и био заштитник пчеларства новога времена. Не само да је хвалио свештенике који су имали лепе пчелињаке, говорећи „такви нам свештеници требају нијеˮ, него је поставио темељ књижевности пчеларској. Аврам Максимовић, парох сомборски, не би успео да састави онакву књигу о пчеларству 1810. године да му митрополит Стратимировић није дао различите пчеларске књиге из своје библиотеке и саветовао му да из свих тих страних пчеларских књига што је најбоље извади и у једну целину састави. Тако је 1810. године у Будиму штампан Нови пчелар, односно Пчелар Аврама Максимовића, пароха сомборског. По обичају онога времена, та књига је штампана помоћу „пренумеранатаˮ, тј. претплатника, међу којима су били: митрополит Стратимировић, Доситеј Обрадовић, Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Аврам Мразовић, као и велики број свештених и монашких лица. Писац ових редова имао је част и задовољство да ту књигу са славеносрпског језика преведе на наш данашњи књижевни језик и, Богу хвала, превод књиге старе 200 година 2010. године угледао је светлост дана.
Кроз сву историју, од средњег века па до наших дана, велике заслуге за развој и унапређење пчеларства код Срба заслужан је велики број свештених и монашких лица. Имајући за узор те дивне пастире цркве Христове, а истовремено вредне и радне посланике у пчеларству, један број нас, свештеника и монаха који се баве пчеларством као хобијем или допунским занимањем, у манастиру Радовашници, а уз благослов Његовог преосвештенства епископа шабачко-ваљевског господина Лаврентија, основао је 25. новембра 2002. године „Свештеничко и монашко душтво пчелара епархије шабачко-ваљевскеˮ. Ово друштво пчелара је јединствен пример у новијој историји Српске Православне Цркве. Основни циљ друштва јесте мотивисање свештенства и монаштва да се баве пчеларством, које има дубоке корене у нашој прошлости. Седиште друштва је древни манастир Радовашница, смештен под Цером, планином обраслом багремом и друтим медоносним дрвећем. Манастир је даљен од Шапца око 23 километра и посвећен Светом архангелу Гаврилу. Овај манастир, поред лепо развијене економије, поседује и узоран пчелињак.
Зашто ми, чланови поменутог друштва, сматрамо да је баш пчеларство најприкладније споредно или допунско занимање свештеника? Зато што је пчеларство једна од најплеменитијих грана привреде и што се пчела и њени производи помињу на више места у Библији. У Старом завету помиње се мед код Мојсија и Соломона, затим у Књизи Исуса Навина, Књизи о судијама, Књизи о царевима, Књизи о Јову, у Псалмима Давидовим, у Књигама пророка Јеремије и Језекиља; укупно се мед у Старом завету помиње 59 пута. Восак се помиње 6 пута, а пчела 5 пута. У Новом завету, кад је Христос после васкрсења први пут стао међу апостоле: „А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њимаˮ (Лк. 24, 42–43). Јеванђелисти Матеј (Мт. 3,4) и Марко (Мк. 1,6) говорере за Св. Јована Претечу да се у пустињи хранио дивљим медом.
На бављење пчеларством упућује нас и уџбеник за српске православне богослове из Пастирског богословља, који је написао прота Живан Маринковић, некадашњи ректор Богословије. У њему се каже да је црквена пастирска служба узвишенија од сваке службе, не само на земљи него и на небу. Говорећи о прикладним занимањима и разонодама пастира (свештеника), на странама 80–85 он каже: „Таквих прикладних занимања, сагласних са његовом високом службом и достојанством, има више врста: књижевних, уметничких и пољопривредних. Пастири који живе на селу могу се бавити неком од грана пољопривреде: пчеларством, живинарством, повртарством, воћарством, виноградарством, сточарством...ˮ
Црква је од давнина веома ценила физички рад и препоручивала га својим члановима. По примеру свога Учитеља, и апостоли су слободне часове од своје службе испуњавали физичким радом. Свети апостол Павле нарочито истиче да су се он и његови сарадници у време своје мисионарске делатности издржавали „својим рукамаˮ и никоме нису били на терету (Сол. 2,9; Дела ап. 20,34). И хришћански пустињаци веома су ценили физички рад и занимали се њиме од јутра до мрака. Неки од њих, кад нису имали шта да раде, преносили су земљу или камен с једног места на друго само да би своје тело нечим запослили. Јер беспослен ум и руке ђаво брзо запосли, уверавају једнодушно сви свети оци на основу свог личног искуства. Зато они ни часа нису били без посла. Док је њихово тело било заузето физичким радом, њихове усне шапутале су молитве и псалме. Телесни рад је заповест Божија људима и у исто време физичка потреба човекова. Он је и свештенику од вишеструке користи. Прво, рад у његов живот уноси потребну промену и доноси извесно освежење. Ово особито бива код занимања на свежем ваздуху, у башти или пољу. Друго, физички рад користи и телу: помаже и убрзава размену материја, преко зноја одстрањује штетне састојке из тела и чини га покретљивијим, лакшим, еластичнијим и отпорнијим према болестима. Треће, рад доноси и материјалну корист, која увек добро дође као допуна скромним приходима свештениковим... Од свих поменутих пољопривредних занимања, најпре би се и највише могли препоручити пчеларство и живинарство, јер је за друге гране потребно имати земљу, а њу већина свештеника, нарочито млађих, данас нема. Треба споменути да се бављење ма којим од споменутих занимања не сме претворити у главну професију и обављати на штету пастирске службе, већ само као споредно занимање у слободно време и часовима одмора од своје службе.
Поменућемо још Распис (Ц Бр. 409) од 4. марта 1904. године, у којем тадашњи господин министар просвете и црквених послова, између осталог, пише: „Кад се зна да се у хришћанским храмовима употребљавају свеће од воска пчелиног, онда је јасно за свакога, па и за старешине и братства манастирска, да је најприродније пчеларство подизати код манастира и цркава... Користи које се од пчеларства добијају јесу не само мед и восак, већ и морална корист, јер привредник посматрајући пчелу, њен рад и њено уређење, и сам се угледа на марљивост ове мале и корисне бубицеˮ.
На крају треба поменути да је и светско пчеларство тесно везано за свештена лица, што потврђује чињеница да су највећи ауторитети у светској пчеларској историји потекли из крила цркве: свештеник Јован Ђерзон био је пореклом Пољак и отац рационалног пчеларства у Европи; свештеник Адам Ширах био је Лужички Србин, иначе проналазач значајног открића из живота пчела и организатор прве пчеларске организације у свету; пастор Павао Шенфелд био је пореклом Немац; пастор Лоренцо Лангстрот био је отац рационалног пчеларства у Америци; Петар Прокопович, отац рационалног пчеларства код Руса, рођен је у свештеничкој породици, итд.
Привешћемо крају ово излагање цитирајући речи професора Јована Живановића, забележене далеке 1893. године у Српском пчелару на стр. 294, под насловом „Похвала пчелиˮ. Тамо се каже:„Хвала ти, Боже, што си ме милошћу својом упознао са неуморном пчелом, која ми је осладила рад, а тим и слабо моје тело ојачала, која ми је показала да је само у раду живот, која ме чува од сваких страсти, која ми је отворила књигу живу, а то је чудноват живот који ме при сваком посматрању и изучавању његову води – као што би Доситеј казао: ʼка високој мудрости твојој, то јест ка познању тебе, Божеʼ, која ме у овим нашим мутним данима разгаљује и опомиње да нам је само у заједничком раду и слози спас, и која ме још поред свега овога и материјално подиже и снажиˮ.
Милош Антонић, протојереј-ставрофор, Коцељева
