контакт
Menu
Рођен је 25. марта (6. априла) 1894. године у Врању, од оца Спиридона и мајке Анастасије. На крштењу је добио име Благоје. Школовање је започео у родном месту, где је завршио основну школу, а потом је уписао деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду (1905–1914).
Учествовао је у Првом светском рату као болничар при Моравској војној болници, прешао је Албанију, и у Скадру се крајем 1915. године замонашио. Већ у јануару 1916. упућен је на Петроградску духовну академију. Међутим, због политичких превирања у Русији отпутовао је током исте године у Енглеску и уписао студије на Оксфорду. Завршио је редовне студије, али му дисертација из одређених разлога није прихваћена. Од 1919. до 1921. боравио је у Атини похађајући Богословски факултет, а студије је прекинуо због недостатка стипендије. У међувремену је рукоположен за јерођакона (1920). Од јесени 1922. добио је место суплента професора Богословије у Сремским Карловцима, а предавао је Свето писмо Новог завета, Догматику и Патрологију. На Божић исте године рукоположен је у чин јеромонаха од стране патријарха Димитрија.
У овом периоду, док је предавао као професор у Богословији, написао је још једну дисертацију коју је одбранио 1927. године у Атини. Међутим, изгледа да је дошло до одређеног сукоба са тадашњим ректором протом Милошем Парентом, па је професор Јустин Поповић премештен у Богословију у Призрену. У Карловце је враћен већ наредне године. Кратко време је управљао Богословијом, у периоду када је тадашњи ректор прота Добросав М. Ковачевић био болестан. Када је ректор Ковачевић преминуо, Јустин је изабран за вршиоца дужности ректора, и био је на том месту од 12. октобра 1929. до 15. марта 1930. године. Био је врло близак са митрополитом Антонијем Храповицким, старешином Руске заграничне цркве, који је у то време боравио у Карловцима.
Крајем 1930. године упућен је, са епископом битољским Јосифом Цвијовићем, у православну мисију у Поткарпатску Русију (тадашња Чехословачка), где је остао годину дана. Године 1932. постављен је за професора битољске Богословије, а 1934. постављен је за професора Богословског факултета у Београду. Почетком 1936. одликован је чином архимандрита.
Писао је много и преводио. Био је један од оснивача и уредника листа Хришћански живот, као и сарадник бројних црквених и других листова.
Током Другог светског рата боравио је у више манастира и бавио се преводилачким радом, а по завршетку рата отпуштен је са Београдског универзитета и у више наврата хапшен. Потом је боравио у неколико манастира, да би од пролећа 1948. до смрти био у манастиру Ћелије код Ваљева. Било је више покушаја да се он изабере за епископа, али се томе противила државна власт.
Умро је 7. априла 1979. године у манастиру Ћелије, где је и сахрањен.
Сабор Српске Православне Цркве прибројао га је 2010. године лику светитеља Цркве, а празнује се 14. јуна по новом календару.
