Протојереј-ставрофор Јован Вучковић, ректор (1892–1915)

Рођен је 11. фебруара 1855. године у Великој Бршљаници у Хрватској. Школовао се у родном месту, потом у Бјеловару и Карловцима, где је завршио Богословију (1880). У периоду од 1881. до 1884. године био је капелан и вероучитељ у Бјеловару, потом од 1884. до 1891. професор Богословије у Задру, а од 1891. професор Богословије у Карловцима. Предавао је Увод у богословље и Омилитику. За презвитера је рукоположен 1887. године.

У време његовог управљања школа је доживела велику реорганизацију, захваљујући којој је достигла факултетски ниво. Године 1897. усвојен је Статут о устројству православног српског богословског училишта у Карловцима, по којем је највишу власт имао Свети Архијерејски Синод, а врховни надзор обављао је патријарх. Управу школе водио је ректор са Наставним већем. Одредбама новог Статута из 1906. године училиште је подигнуто на ранг пуне Богословије, што је значило да су школу могли уписати само они ђаци који су завршили потпуну гимназију са положеним испитом зрелости.

Захваљујући патријарху Георгију Бранковићу 1901. године школа је добила и свој Семинар (интернат). Ректор Вучковић је имао значајну улогу у томе, јер је обишао интернате у Загребу, Бечу, Прагу, Берлину, Тибингену, Минхену и Инсбруку, те на основу њих, али и на основу уређења православних руских семинара и духовних академија, сачинио план устројства Семинара у Карловцима.

Био је члан Архидијецезалне конзисторије, Митрополијског црквеног савета, Великог духовног суда, председник Комисије за стечајне испите парохијског свештенства и оспособљење средњошколских вероучитеља. Током више година био је потпредседник Књижевног одељења Матице српске. Бавио се и књижевним радом: у Задру је уређивао црквени лист Истина (1884–1887), био је сарадник Хришћанског весника, Богословског гласника, Српског Сиона и Летописа Матице српске. Објавио је две збирке проповеди. Бавио се превођењем са грчког, а превео је Шест књига о свештенству од Јована Златоустог, са коментарима.

Одликован је Орденом Светог Саве III степена (1902) и напрсним крстом (1903).

Умро је 17. септембра 1931. године у Пакрацу, где је сахрањен на православном гробљу Гавриница.

‍